|
|
| < | ožujak, 2007 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Ja sam qia, imam 14 godina. Ovu knjigu sam počela pisati još prije par mjeseci, no sad su svi počeli objavljivati knjige, pa evo i ja ću.
Ova knjigica nema naslov, al će bit u dva nastavka.
1. Matea će pisati o svojim ljubavnim zgodama u 8. razredu
2. Tu će pisati o svemu, mislim početak srednje škole, ljubav, prijateljstvo, droga....sve i svašta
Nadam se da ćete me čitati!!!!!!!!!!
I budite dobri pa stavite moj banner na vaš blogek da me i drugi vide i dođu čitati jer još gotovo nitko ne zna za ovaj blog jer sam nova....
Imam svoj blog: borntobealwaysme.blog.hr koji mi je glavni pa ako ga želite posjetiti, kliknite oVdJe
Ivčica, njena knjigica i banneri
Ićo
Lorych
METNITE SI MOJ BANNER NA SVOJ BLOG!!!=)
Bila su gotovo tri sata popodne kada sam kroz prozor svoje sobe ugledala prezgodnog dostavljača pizze kako se približava vratima moje kuće. Hana je naravno, čim je vidjela zgodnog dostaljača, zgrabila novce iz moje ruke i otrčala do vrata. Dok su njih dvoje koketirali na vratima, ja sam stol oko kompjutora malo raščistila jer nije bilo mjesta na njemu. To se moglo i pretpostavljati jer je to ipak MOJ stol!
Nakon desetak minuta, Hanchy je uletila u sobu:
- Dalibor ima brata blizanca!
- Kaj briješ ti, kakav sad Dalibor, si dobro? – rekla sam
- Ma tako se zove dostavljač, Dalibor! Ima brata blizanca, kaj to nije fora?!
- Da, da…ajmo jest… - rekla sam mijenjajući temu
Upalila sam mjuzu i počele smo doslovno uživati dok u moju sob u nije uletio Tony.
- a mene ne bi zvale na pizzu, ha, ha??
Uvalila sam mu dva komada pizze u ruku i istjerala ga iz sobe:
- eo ti, move iz sobe, crta, ajmo, hehe
Kako je vrijeme prolazilo, pojele smo pizzu i Hana je odlučila otići kući i početi se spremati za pjevanje, a i ja za rukomet.
U međuvremenu su došli moji starci. Stara je naravno uletila u kuhinju i počela nešto raditi, dirati, prčkati po svemu. Ona je jednostavno opsjednuta pospremanjem i čistoćom. Stari je ušao u svoju spavaću sobu, izvalio se na krevet i upalio igrice na lap-topu.
- kako je bilo danas u školi? Jel' ima koja nova ocjena? Jeste
naravili još koju glupost? Ti imaš danas trening, jel tako? –
upitala me sto pitanja odjednom
- možeš ponovit, al jedno po jedno…
- ok…ma sam reci, kaj si zapamtila, imam posla!
- Ma ti uvijek imaš posla! Da, idem se sad spremat, u pet krećem jer je trening u pola šest.
Otrčala sam u svoju sobu i naravno nisam se išla odmah spremat već na kompjutor. Igrala sam igrice i zaigrala se. Kada mi je pogled slučajno skrenuo na sat, vidjela sam da je već pola pet.
Brzo sam ugasila komp, uzela sve za trening, istrčala iz stana i krenula prema školi.
e, ovak, ljudeki, žao mi je kaj vam nisam dugo pisala, a i neću bar još neko vrijeme jer mi se u zadnje vrijeme svašta događa, nemam vremena, i nikakve volje pisat jer sam u bedu tak da....
ciao....
Bila su dva i pol sata kada smo krenuli trčećim korakom jer je kišica još uvijek rominjala. Marin je samo šutio cijelim putem, i makar živi bliže školi nego ja, dopratio me skroz do moje zgrade, do haustora. Nakon dugotrajne šutnje samo je rekao:
- mogli bi se češće ovako nalaziti, možda padne još koja pusa… - nasmijao se
- a jesi spaljen…aj' ciao, vidimo se sutra u školi… - nasmijala sam se, mahnula mu i popela se do trećeg
kata.
Ne mogu reći da mi nije bilo drago što je raspoložen i dobre volje, no valjda je ušao u takvo razdoblje da se nakon onog čudnog ponašanja na zidiću opet vratio svom starom stanju – veseljaku.
Kada sam se popela do trećeg kata, pred vratima me već dočekao moj najdraži Micky, zlatni retriver, ima par mjeseci, još je mali. Čim sam ušla, svu me oblizao, prenjuškao i mahao je repom. Bio je sretan kao da me prvi put vidi. Malo sam se s njim poigrala, bacila torbu na pod u hodnik i ušla prvo u dnevni boravak pa u kuhinju i blagovaonu. Nigdje nije bilo nikoga. Otišla sam do Tonijeve sobe, on je naravno igrao igrice na kompjutoru i nije se ni malo obazirao na mene. Pozdravila sam ga i pitala gdje su starci, al naravno nije odgovarao jer se bio previše uživio u SF svijet igrica.
Nazvala sam staru na mobitel, javila se i na brzinu rekla da ne može sada pričati, da imam na polici deset kuna ako si hoću ići što kupiti u pekaru i da će ona i tata doći oko pola šest.
Nikad mi nisu bile jasne te njihove radne smjene. Radili su kad god su htjeli i išli na posao kad se sjete. Mama je zubarka, od čega se posebno ježim, a tata ima malu teretanu nedaleko od kuće.
Uzela sam novce i spremila ih sebi u džep. Nisam imala namjeru za dobitnih deset kuna kupiti slanac ili nešto tome slično. Ušla sam u svoj mali kutak, svoju sobu, iz ormarića zgrabila čips i upalila lap-top.
Da vam malo predočim svoju sobicu. Nije nešto posebno velika. Kada se uđe, sa desne strane je radni stol sa lap-topom i telefonom, pored toga na desnom zidu je onaj bicikl koji mi je tata donio iz teretane, tj. kupio je, ali s popustom. Pored tog bicikla na također desnom zidu je trosjed koji se može razvući pa na njemu spavam, a ispred njega na suprotnom lijevom zidu je jedan ormar, regal na kojem je televizor, linija, knjige i još neke gluposti. Pored regala je ormar sa odjećom uz koji stoji veliko ogledalo koje posebno volim.
Pustila sam pjesmu koja je baš za ovu prigodu – Stara ljubav i nazvala Hanu.
- ej! – rekla sam
- ej, mala, pa di si ti do sad??? – gotovo se izderala na mene
- pa e'o me…
- pa kaj je bilo, pričaj! – bila je uzbuđena i znatiželjna
- nemrem o tome preko telefona, dođi do mene, nikog mi nema, sam mali igra igrice u svojoj sobi.
- stižem odma' – samo je poklopila bez pozdrava
Za nekoliko minuta već je zvonila na portafon:
- ja sam, ajde brzo, otvori! – rekla je
Brzinom svjetlosti se popela gore i ušle smo u moju sobicu.
Još se nije ni raskomotila, već nisam imala strpljenja:
- Hancy, poljubili smo se…
- kaj ste se?!?!?! – rekla je kao da će joj srce otkazati i prestala išta raditi, samo je sjela – molim, kaj ste
se?
- poljubili na zidiću – rekla sam kroz smijeh
- joj, Ty, ma znala sam ja da će stara ljubav opet cvjetati – rekla je – pa vi ste stvoreni jedno za drugo,
to svi znaju osim vas dvoje!
- dobro, ajd' sad nemoj pretjerivat! Nikaj se nije dogodilo, samo smo se poljubili, ma nije to bio ni
poljubac zapravo…
- gle, Ty, nemoj mene i muljat i tu mi se neš' sad izvlačit! Znala sam ja da ćete vas dvoje opet bit
zajedno!
- Hana, nismo zajedno, samo smo se kisssnuli i to je to, nikakav big deal! Ti isto od miša radiš slona!
- dobro, dobro, i ne veli se od miša neg' od muhe. I kak' je gospodin nedodirljivi to izveo?
- ak' je ne'ko tu nedodirljiv, onda sam to ja! Dečko me pit'o ak' ne tri puta i sva tri puta sam ga odbila.
Skoro se rasplak'o, to si trebala vidjet!
Digla se sa stolca i začuđeno me počela gledati:
- molim???! Pa dobro jesi ti normalna? Šta s tobom nije u redu? Jesi ti „pukla“??!!! Upravo si uništila
Romea i Juliju „love story“. Nemrem vjerovat…
- joj, daj, kaj dramatiziraš, kakvi Romeo i Julija? Daj se sredi, bilo pa prošlo, ne želim se na to vraćat!
Nego kaj ima novo kod tebe, jel' se tebi kaj dogodilo u ovih par sati?
- da, ziher, otkrila sam leteće aute, novi planet i izgorila mi je klopa, mislim, ozbiljno mi je izgorila, tak da
sad moraš naručit pizzu.
- ok, tak – ionak sam i ja gladna – rekla sam – idem od Tonija maznut pedeset kuna.
Istrčala sam iz sobe, uzela bratu pedeset kuna, zgrabila telefon u ruku i naručila pizzu.
Još smo imali dva sata povijesti, mog najgoreg predmeta, ali samo smo se zezali i pričali jer profesorica je imala nekog posla.
Bilo je točno 5 minuta do zvona kada je Hana pogledala na
sat. Spremile smo se i još mi je tiho rekla:
- Ty, da si me čim si došla kući nazvala, jasno? Želim sve znati kaj se dogodilo, ok? Ajd' sad idemo, nemoj zakasnit na date! - namignula mi je i istrčala iz učionice
Baš je bilo zvonilo kada mi je to rekla. Morala sam se požurit da Marin ne čeka dugo jer je markirao povijest, oba sata jer je profesorica prošli sat najavila da ispituje. Obukla sam vesticu, stavila torbu na leđa i izletila iz razreda, a uskoro i iz škole.
Kada sam izašla, vidjela sam da kišica rominja, no ništa zato. Imam dogovoreno iza škole. Krenula sam na druga vrata s kojih sam odmah kod zidića, par metara dalje. Čim sam izašla, ugledala sam Marina kako sjedi na zidiću i razgovara s nekim na mobitel.
Došla sam do zidića i sjela. Ubrzo je i Marin završio s razgovorom. Zanimalo me s kim je pričao na mobitel, no bilo mi je glupo pitati, pa je on sam rekao:
- ne brini, nije cura, frend me zvao, 'oće da mu spržim neš'
- ma, nema beda i da je cura…– rekla sam
- pa priznaj da bi barem malo bila ljubomorna! – malo me zezao, bar se nadam
- ne vjerujem, zaš' bi bila ljubomorna? – bila sam flegma iako nisam baš mislila tako
- pa ne znam, ja bi bio ljubomoran da ti sa dečkom pričaš… - rekao je
- al' dobro, možda bi bila malo, al' full malo… - počela sam nešto motati
Samo se počeo smijati i rekao:
- znao sam…- rekao je kroz smijeh i počeli smo se nadmetati, i istovremeno se zezati
Već je prošlo skoro sat i pol, kada smo se prestali smijati i ponovno sjeli na zidić. Rekao mi je:
- e, sad da ti velim zaš' sam te zva'
- ajde reci – bilo me malo strah što će mi sada reći
Prvo me dignuo i posjeo sebi u krilo:
- nemoj sjedit na tom mokrom zidiću…a i ovako se možemo sjetit kak' nam je bilo
- ok…sad reci - nisam imala ništa protiv toga, a i ne mogu reć' da se nisam sjetila onih dana kada smo
nas dvoje bili zajedno, također me uhvatila nostalgija, a i još sitna simpatija prema Marinu, samo to
nisam htjela pokazati.
- e, htio sam te neš' pitat…da ne duljim…jel bi htjela bit sa mnom opet? Pa znaš da nam nije bilo
loše…jer te ja još uvijek volim i htio bi bit s tobom, a ako me odbiješ, zbilja ćeš me povrijedit – rekao
je, s tim da ga ja uopće nimalo nisam prepoznala. Nisam mogla vjerovati. Da je to Marin, ne.
- kaj si rek'o? Marine, srećo, jel' s tobom sve u redu?
- ma gle, znam da nemreš vjerovat, al' ovo je prvi put da nekog volim. Pa znaš mene kakav sam, al'
stvarno ovo je prvi put da sam se zaljubio, pa te zato pitam, jel' bi htjela opet probat sa mnom?
- a, gle, Marine, volim ja tebe stvarno puno…al samo kao frenda. Ne bi te htjela povrijedit, al ne bi htjela
uništit naše prijateljstvo. Ne znam dal' me kužiš? – rekla sam pomalo tužno, no i protiv svoje volje, jer
da budem iskrena i realna, nije tu po srijedi samo prijateljska ljubav.
Marin, kad je čuo to što sam rekla i samo je bez riječi spustio glavu. Nakon par sekundi, digla sam mu glavu i rekla:
- ej, frajeru, nećeš mi se sad tu još rasplakat! Ajde digni me i idemo kući.
Kada sam mu digla glavu vidjela sam mu suzne oči. Rekao je:
- jel' vidiš do čega si me dovela, a znaš da nikad nisam bio takav. Daj mi barem još jednu šansu.
- nemoj molim te – pružila sam mu maramicu – nemoj plakati
Krenula sam ga za utjehu poljubiti u obraz, no taj trenutak sam osjetila nešto, kao i u ljubavnom filmu, njegove usne su dodirnule moje. Marin je pomaknuo glavu i poljubio me drito u usta. Ne mogu reći da mi nije bilo lijepo, jer su se tada u meni probudili neki čudni osjećaji prema njemu, no ipak nisam imala dovoljno snage za to. Trgnula sam se iz sna i dignula se sa zidića, tj. Marina. Povukla sam ga za ruku i krenuli smo prema doma.
Lagano sam otvorila oči, još sam bila u polusnu, kada sam pogledala na sat. Bilo je 7:55, točnije pet minuta do same nastave, a meni do škole treba sedam do deset minuta, ovisi kojim tempom idem. Skočila sam s kreveta te sekunde, brzo na pola obukla majicu, jednu nogu stavila u trenirku, samo nataknula tenisice, takva uletila u kupaonu, gurnula četkicu s pastom za zube u usta, s tim da sam se s njom sva zakapala, i izletila iz stana. Srećom, ovog puta ipak nisam zaboravila ključeve. Bilo je točno 8:10.
Dok sam silazila sa trećeg kata išla sam pješke, usput sam pala na stepenicama. U padu kao da mi se neka lampica u glavi upalila, lagano sam se dignula i nastavila dalje bez ikakve žurbe. Zašto bi se i žurila na prvi sat? Imam dva razloga. Prvi je to što je prvi sat povijest, moj najgori predmet, a drugi, kad bi uletila u razred, svi bi me gledali kao neku budalu, i sigurno bi iz zadnjih klupa čula neke dovike, kao na primjer:
- imaš bijelog oko usta…
- čarapa ti je odvezana… - i svi bi se naravno počeli trgati od smijeha osim mene.
A imam i izgovor, morala sam odvesti malog brata u vrtić jer je staroj nešto iskrsnulo, a u vrtić mora ići tek u petnaest do devet…ma, već ću ja izmislit neku foru na koju će naša bedasta raska pasti.
Ušla sam u školu, to jest ne u školu već u dvoranu koja se nalazila pored škole. Drugi sat je bio tjelesni. Profesorica je već bila tamo, i pošto sam ja ušla prije zvona, upitala me:
- Tea, pa gdje si ti bila?
- ma, morala sam mlađeg brata odvesti u vrtić u pola devet jer je mami nešto iskrsnulo… - snašla sam se
- ma dobro, nije bitno što si zaspala, događa se svima… - skužila me – idi se sad presvuci da mi nešto pomogneš.
Ušla sam u svlačionicu, presvukla samo majicu, jer sam trenirku već imala na sebi i ušla u dvoranu.
Profesorica me obožavala, možda zato što sam bila skroz sportski tip, a ona je takve simpatizirala.
- danas moramo mjeriti poligon unatrag – rekla mi je – pomogni mi donijeti sanduk
Bez riječi sam ga dovukla do određenog mjesta kada me je pitala mogu li ga probati prijeći, pa ako vrijeme bude dobro, da ga odmah zabilježi da ne moram trenirati tjelesni.
Krenula sam, i za par sekundi sam već bila na cilju, kada mi je netko doviknuo:
- e, Tea, koji šupak imaš! Oš furat sa mnom? – to je bio, tko drugi nego Marin. Nismo ni primijetili da je zvonilo i da su svi stali na vrata promatrajući me.
- ovako trebate prijeći poligon, no naravno, prvo se morate razgibati pa zato brzo u svlačionice, a ti ćeš ih Marine razgibati i pokazati poligon još jedanput – rekla je profka
Naravno, trebalo im je prvo petnaestak minuta za presvlačenje, barem curama, dečki su odmah gotovi, pa dok su se razgibali, ja sam se za to vrijeme presvukla, e tada su krenuli na poligon. Pošto se nekima ne može ni crtežom objasniti kako što treba raditi, Marin je morao nekoliko puta demonstrirati uz profesoričino dodatno objašnjenje tipa: ovo vam ide ovako, pa ovdje morate ovako, a ne ovako… uglavnom, skoro je zvonilo kada su samo dečki jer su brži uspjeli do zvona svi prijeći poligon, a cure su ostale za drugi put, dok će dečki za to vrijeme igrati nogomet.
Konačno se i zadnja cura, Klara presvukla, kada je zvonilo. S Hanom sam izašla i krenula po hodniku kroz koji smo jedva prošli jer je bio pun klinaca iz 5-ih, 6-ih, 7-ih, a i neki iz 8-ih razreda. Nakon nekoliko trenutaka probili smo se do učionice hrvatskog jezika. Naime, imali smo sat razrednika, opet će dečki radit gluposti, raska će se derat… sve po običaju.
Počeo je sat kada je raska ušla u razred, a par minuta nakon nje i ostali učenici, jedno petorica njih.
- otkud vi iza mene? – upitala je raska
- pa evo, bili smo… - odgovorio je Romano, kad ga je raska prekinula:
- uopće me ne zanima gdje ste bili i što ste radili, no više ne želim da na sat kasnite zbog svojih čik –
pauza koje imate svakih 45 minuta, jasno?
- naravno, naravno… - rekli su dečki s osmjesima na licu
Raska je stavila dnevnik na stol, počela nešto zapisivati, a za to vrijeme smo si Hana i ja spojile klupe da pričamo da nam ne bude dosadno. Odjednom mi je na stol doletio jedan papirić, učinilo mi se da je od Marina. Za svaki slučaj sam se okrenula i upitala ga:
- kaj je to od tebe il…?
- jap – odgovorio mi je potvrdno
- 'ko bi znao kaj sad on 'oće od tebe… - šapnula mi je Hana
- e, to ćemo sad vidjet… - rekla sam, no u taj trenutak je do nas došla raska i istrgnula mi je papirić iz
ruke, uzela ga i stavila i ladicu svog stola.
- ovo više na svom satu ne želim vidjeti, jasno? – rekla je drsko.
naravno, Marin je imao na to odgovor:
- joj, bombu ću ti bacit u auto, mogla si curi dat da pročita, sad moram novi papir pisat! Jooooj…
Okrenula sam se i rekla mu da se smiri, a on mi je ispružio dlan, na njega stavio novi papirić, zaklopio mi šaku, namignuo mi i rekao:
- evo ti, sad pročitaj, a ako ti opet uzme, bacit ću joj bombu na onog njenog cucka…
Nasmijala sam se i ponovno okrenula. Ovog puta je opet vidjela, no prekasno, papirić sam već pročitala i bacila ga u koš za smeće.
Hana me odmah pitala o čem se radi, no ja sam još razmišljala o tome, nisam mogla vjerovati. Na papiriću je pisalo:
- ej, majke mi kako dobro dupe ti imaš, baš mi je žao šta nismo još zajedno, jer si mi sad još ljepša…i šta je s onim tvojim zbog kojeg smo prekinuli, da ga isto malo zbombam?
Marin se prema meni uvijek ponašao sasvim drugačije nego prema drugima, kao da je prema meni sasvim druga osoba, osjećajan normalan dečko kakvog bi svaka cura htjela. Moj odgovor na to je bio:
- ne znam kaj da ti na ovo velim, i nismo prekinuli zbog njega neg' zbog tebe jer se ponašaš ko zadnji
kreten. Ne'am ja fakat nikaj protiv tebe, al nikad ne bi više bila s tobom. Ovak' je bolje dok smo sam'
frendovi.
Odmah sam isti takav papirić sa svime napisala Hani da bude informirana jer je ona to uvijek morala bit dok sam ja u pitanju. Kad je pročitala, počela se smijat, skoro na sav glas, no ima sreće što su se svi derali, pa se njen smijeh nije previše isticao. Raska je počela pričati o rukometu. Upitala je tko će ići, digli smo ruku nas nekoliko od čega cura samo dvije, Barbara i ja.
Barbara je jedna draga, zabavna, no po malo povućena cura, sretna sam što ćemo se malo više družiti zbog rukometa.
Doletio mi je na klupu još jedan Marinov papirić:
- ok, trebat ću ti neš' reć', poslije škole dođi na zidić.
Zidić je bio naziv za jedan zid škole koji je skroz obložen grafitima, na njega je sagrađen zidić nalik na kamenu klupicu naslonjenu na zid. Nalazi se iza škole. Odmah sam Hani poslala da me ne mora čekat nakon škole jer moram pričat s Marinom, ona mi je samo poslala:
- OPA! Pa sretno ti bilo…znaš onu: stara ljubav, još je volim, još je volim kao pre…!
- bit će tebi stara ljubav…hehe! – samo sam odgovorila i nasmijala se
I konačno, došla sam do stana, buraz mi je otvorio vrata. Iz kuhinje se čulo:
- kud si se ti uputila? – bila je to mama, došla je s posla, a očito i buraz iz škole
- ma idem van s Hanom, idemo do grada. – rekla sam joj
- opa, otkad ti izlaziš van?
- ma pusti me, moram se još i istuširat, oprat kosu, spremit se…nemam vremena!
I zbilja nisam imala puno vremena. Istina, bilo je to pedeset minuta, skoro sat vremena, no za sve što sam ja imala u planu, bilo je premalo.
Uletila sam u sobu, skinula trenirku i majicu, uletila u kupaonu. Prije nego što sam se krenula tuširati, viknula sam, pa tko god me čuje:
- ako me netko zove, nema me!
Prošlo je petnaestak minuta kada sam bila gotova s tuširanjem, pranjem kose. Na brzinu sam je malo osušila, to je trajalo oko desetak minuta, nešto manje.
To je prošlo bez ikakvih problema, no sada je došao na red najteži zadatak: što obući? Stala sam pred ormar u svojoj sobi i počela rovati, doslovno rovati kroz njega. Nailazila sam na razne krpice, no ni na jednu minicu, topić, majičicu, sve su bile neke sportske stvari, i više casual, a to nije bilo ono što sam ja tražila. Otišla sam pitati mamu:
- mamy, di mi je traper min… - nisam stigla niti dovršiti kada me prekinula:
- evo ti, dok si se tuširala ja sam ti izvukla iz „brloga“ neke kombinacije…
za par minuta sam se i obukla. Obukla sam tajice, gore traper minicu, to se sad tak' nosi, gore neku simpatičnu majičicu, navukla čizmice, kada mi je Hanchy pozvonila:
- ajde, požuri se!
- evo, me, evo me…
Još sam na brzinu uletila u kupaonu, stavila na sebe malo šminkice, napravila neku frizuricu, tek tol'ko da ne izgledam jadno i izašla.
- pa di si ti do sad???? – upitala me Hanchy pomalo bijesna – Čekam te već petnaest minuta!
- ma, stara me zadržavala, znaš nju… - rekla sam to, iako sam staroj bila zahvalna na tome što je napravila.
Hana je bila slično obućena kao i ja. Također je obula čizmice, obukla minicu, neki topić i gore jaknicu,
jedino što je njena obleka bila kupljena u, kako bi neki rekli, „fensi-šmensi“ dućanu, pa je bila i tri puta skuplja. Uglavnom, iako je bila malo punija od mene, u minijaku je izgledala možda čak i bolje.
- isplanirala sam nam cijelu večer! Bit će genijalno! – rekla je Hana, sva uspuhana i zadovoljna
- i, što nam je na repertoaru? – upitala sam
- prvo idemo u jedan kafić, zove se Marocco, možda ga i znaš. Tam' idemo na cugu, i možda naletimo na neke zgodne frajere, odnosno oni na nas. Nakon toga idemo malo proć' po gradu, vidjet kaj ima novo, a poslije svega ak' ne naletimo na nikakve frajere, bar ne zgodne, idemo utopiti „tugu“ i nezadovoljstvo u našoj najdražoj slastičarnici na sladoledu od čokolade i jagode, ok?
- super plan. – odgovorila sam nakon kratkog vremena
Već smo bile u tramvaju, odmah nam je došao, i već smo tamo koketirale s nekim tipovima, iako su, na obostranu žalost, izašli na drugoj stanici.
Nakon još nekoliko njih, sišle smo i nas dvije, i odmah se uputile, ne na cugu u Marocco, već na nama najdraži sladoled od čokolade i jagode. Odnosno, ja najviše volim jagodu, a Hanchy čokoladu.
- kaj ćeš…ma joj, ja isto, kaj 'opće pitam…dvije kugle čokolade za mene i dvije od jagode za moju frendicu. – rekla je, sva blistajući vidjevši prezgodnog slastičara
Sjele smo tako da mu budemo što bliže, cijelo vrijeme nam se smješkao. Mi smo mu naravno vratili osmjesima na licima punim sladoledima. Mi smo takve, utopimo se u tom sladoledu, i pto je najvažnije, uopće nas ne zanima što drugi misle o tome zureći u nas kao u dvije budale.
Kada smo pojele sladoled, slastičar nam je dao do znanja da smo ga dobile besplatno, na njegov račun. Također s osmjesima smo izašle, veselo ga pozdravivši.
Bilo je već pola devet kada smo izašli iz slastičarne, kako vrijeme brzo prolazi kad se čovjek dobro zabavlja, zapitala sam se ja, a mislim i Hana. Sjele smo još u jedan parkić, promatrajući ljude ujedno ih tračajući. To nam je u zadnje vrijeme glavna zanimacija.
- gle kakve hlače ima ženska, pa ne bi ti tak izašla na ulicu… - rekla je Hana
- a gle tek one čizme kaj ima ona baba, 'ko zna iz kojeg su stoljeća… - dodala sam.
To su otprilike bile takve lude izjave. Polako se bližio kraj našem izlasku jer je već skoro bilo pola deset.
Stigle smo i kući, ja do stana, a Hanchy je još imala pet minuta do svoje kuće. Ušla sam oko deset do deset, istuširala se, obukla majicu kratkih rukava svog brata, ona mi je služila kao pidžama, legla u krevet i brzinom svjetlosti zaspala. Još dugo nisam ovako rano zaspala, oko pola jedanaest, no godit će mi san. Laku noć, do jutra…
Ey, ljudeki....samo da vam nekaj velim....
izgleda sad kak je počela škola da vam neću stić baš objavljivat knjigicu, tj. poglavlja, jer jednostavno ne stignem, cili dan sam negdi, nikad nisan doma, cili dan negdi žurim tak da....sad pishem 6. poglavlje, tj. dovršavam, pa kad završim i počnem 7., onda ćete dobit 5., ok?
ay komentirajte tak da me komentari potaknu da pishem jer ovak iam osjećaj da pishem za nikoga....=(
užiFayte....=)
Još smo par minuta stajale ispred škole i pričale s dečkima iz razreda. Pričali smo s ovim, da ih tako nazovem „coolerima“, jer su svi ostali otišli kući, osim Hanchy, tih dečki i mene.
Tih „coolera bilo je nekoliko“. Prvi i glavni među njima bio je naravno glavni zabavljač Marin. Tu su bili i ostali kauni: Fran, Romano, Kristijan i Ivan. Još smo malo popričali, pa smo krenuli prema kući. Prvo nisu bili zainteresirani da nam budu pratnja, no i na to su se dali nagovoriti, tako da su nas pratili sve do Hanine kuće.
- a kaj je s Bugyjem? – upitao me je Kiki
- ma nikaj, još je na moru, uživa, blago njemu… - odgovorila sam
Bugy je bio nadimak za mog najboljeg prijatelja Alena. Nikad mi nije jasno zašto su ga tako nazvali, al' nije loše. Bugy – baš simpa!
Kada smo nakon dugog hoda došli do kuće, netko je viknuo:
- Tea, a kaj ti ne ideš doma, kaj ti se ne da hodat il'…? – pitao me netko, no nisam točno znala tko.
- ma ne da mi se hodat… - nisam htjela priznati da sam zaboravila ključ jer me ionako već svi smatraju
pomalo zbunjenom.
- a ok onda, nama još bolje, ne moramo do tebe. Aj vidimo se curke, ciao! – ovog puta obratio nam se
Fran, no i drugi su nas pozdravili.
Pozdravile smo ih i ušle u dvorište. Tamo nas je već čekao Njofra.
Njofra je Hanin psić, još je štene. Mali je, bijeli maltezer, presladak je. Bilo mu je pomalo čudno jer se nismo jako dugo vidjeli, no prepoznao me. Podragala sam ga i ušle smo zajedno s njim u kuću.
Kuća je ogromna svijetlo-plava dvokatnica. Hana je zbilja bogata. Svaki put kad uđem u njenu kuću, iznova se iznenadim kako je velika, no ovaj put to imam priliku podijeliti s vama. Kada se u nju uđe, prvo se nađeš u predsoblju u kojem se nalaze troja vrata. Kroz prva ugledaš blagovaonu koju od kuhinje dijeli mali zidić nalik na šank. Sa druge strane predsoblja nalaze se druga vrata kroz koja se ulazi u dnevni boravak koji je ogroman. U dnevnom boravku se nalazi velika plazma gotovo preko cijelog zida koju posebno obožavam jer može prikazivati šest programa odjednom, i stepenice koje dovode do prvog kata na kojem su spavaće sobe i kupaone. Pak kroz treća vrata predsoblja može se ući u kupaonicu.
Kada smo se popele po stepenicama, prvo što sam ugledala bio je Hanin brat.
- dobro jutro, cure! – to je bilo prvo što je danas rekao.
- ma bok i tebi, nije ti više baš jutro, dva sata su! - odgovorila je Hana.
- ma daj… - rekavši to, vratio se u svoj svijet, svoju sobu.
Hanin brat se zove Marko, ima 19 godina i rocker je. Očito je velika spavalica, no ne čudim se jer se njegov život većinom odvija po noći, a po danu taj provod pokušava nadoknaditi snom. Soba mu više liči na studio nego na sobu, a i jako je neuredna, čak je neurednija od moje, što je vrlo teško postići.
Druga soba bila je spavaća soba njenih roditelja u kojoj se nalazi ogroman bračni krevet, dva ogromna ormara jedan pored drugog, a između njih ogledalo i ormarić sa maminom šminkom. Iz nje se može ući u kupaonicu kojoj su vlasnici samo roditelji.
Bilo je i vrijeme da se dođe do treće, Hanine sobice koja mi je posebno draga. U prvom planu ju volim jer sam ju uređivala s Hanom, zajedno smo zidove pobojale, no dobro, prije bismo mogli reći pošarale, ali zidovi zato izgledaju „mrak“! U svakoj od ovih soba nalazi se kompjuter, ormar, krevet, velika linija, telefon i TV. Jedino se u Haninoj sobi nalaze dva kreveta, za nju i mene jer često ostajem prespavati kod nje.
Čim sam ušla, izvalila sam se u veliku kričavo-zelenu fotelju nazvanu „vreća“, a Hana je upalila liniju.
- koji cd hoćeš da metnem? – upitala me
- tak' mi je svejedno…metni kaj god hoćeš – odgovorila sam
- ok, stavit ću Celine Dione, može? – rekla je Hanchy
- naš kaj, metni al se nemoj čudit ak zaplačem… - rekla sam
Hana je stavila taj cd u liniju kada je počela svirati gotovo najpoznatija pjesma od Celine Dione iz filma „Titanic“. Prva suza mi je krenula niz lice.
- kaj ti je? Pa daj, nemoj mi se sad tu raspekmezit! – rekla je Hana
- ma nikaj, sjetila sam se………sjetila sam se svog Domagoja… - pomalo tužno sam joj odgovorila
- pa nemrem vjerovat! Jesi ti sebe čula kaj si rekla – SVOG, rekla si SVOG Domagoja!!! Jesi ti pukla,
dogovorile smo se da ćeš ga zaboravit… - Hana me gotovo napala
- ma, znaš mene…ja ću se zbog svega rasplakat…daj radije stavi neke narodnjake da podignu atmosferu.
– rekla sam
Dok je cd svirao, Hani je na pamet pala jedna zabavna i odviše zanimljiva ideja. To sam zaključila po tome što je odjednom viknula:
- IMAM IDEJU!
- kaj si sad 'zmislila?? – pitala sam još u šoku od prepada
- za sat, sat i pol ideš kući, ulickaj se što više možeš, minica, čizmice, malo šminkice i to, dođem po tebe u
šest, tak' ionak' brzo pada mrak i idemo van! – doslavno mi je to naredila
- ok… - rekla sam pomalo uplašeno bez puno razmišljanja – a kaj bumo do tad?
Hana je takva, ona kad si nešto zacrta u toj svojoj pametnoj glavici, to tak' mora i bit. Ne mogu vjerovat, ali uvijek joj se želja ostvari.
- idemo malo „surfat'“ po netu, možda nađemo nekaj zanimljivo… - rekla je također na isti način.
Nešto na netu ju je potaklo da se sjeti…
- naš kaj sam ti zaboravila reć'? – iznenadila me, OPET
- kaj?
- stara je našla neki zbor, djevojački, i kak' vele da super pjevam, upisala me. Jedva čekam da krenem
- super, baš mi je drago. A naš da budem ja išla na onaj rukomet, kaj je bila došla ona ženska s papirima
za rukomet. Pričala sam sa starcima i tak, upisali su me. U srijedu mi je prvi dan. Vidjet ću 'ko će još iz
razreda ić' pa ćemo se krpat jedno drugom. Ti nećeš ić'?
- ma daj, Ty, znaš mene, ja sam ti prelijena za tak' neš'.
Tada je Marko uletio u sobu:
- daj, koje ste vi luđakinje, gasite to! Hana, dok živiš u ovoj kući sa mnom, to se neće slušat'!
Valjda se prerano probudio, jer ove njegove riječi prije bih očekivala od njenih staraca, a ne od njega. Valjda je još pijan od sinoć. To ste trebali vidjet, napio se 'ko zadnja budala, došao kući oko pola šest, jedva se popeo po stepenicama, valjao se po njima dok nije došao do gore, onda je uletio meni u sobu, počeo pjevat neki metal meni na uho i bacio se u krevet na mene! Umrla sam od straha, a tek u šest ujutro, možete si onda zamislit kako sam jutros bila umorna!
Odvela sam ga u sobu i bacila na njegov krevet jedva jedvice, s tim da je on tvrdio da sam ga bacila na krevet njegove bivše cure i nije htio ležat, a kamo li spavat na njemu.
Polako je došlo i vrijeme da krenem kući, bilo je pola pet, taman da se spremim. Otpratila me do izlaza s riječima:
- trebo, skockaj se il te neću vodit! Aj ciao! Znači, dođem u pola šest, vidimo se.
Ja sam se samo nasmijala i potrčala kući.
Bile su 2 minute do zvona kada smo se našle na zadnjem putiću do škole. Moj put do škole je doista kompliciran, jedva sam ga zapamtila. Prođem kroz hrpu sitnih puteljaka i uličica da dođem do nje, no to ne traje dugo. Hana pak živi samo nekoliko tih uličica bliže školi, pa i ako se ne sretnemo na putu, samo ju zovnem malo tišim glasom da ne probudim cijelu ulicu i već je izašla iz dvorišta i zatvara ogradu.
Na našem kvartu ne postoji tip koji ne zna nas dvije, Hanu i Mateu. Na svakom stupu do škole napisano je H&M, Hana i Matea ili po našem – Hanchy & Ty.
- bilo je i vrijeme da već jednom i ta škola počne! – rekla je Hana
- istina, iako ne mogu baš reći da su mi profesori nedostajali… - rekavši to, sa osmjehom na ozarenim
licima zakoračile smo na prvu od tri stepenice koje su bile ispred samog ulaza u školu.
Kada smo ušle, izraz na našim licima nije se bitno promijenio, no mogla se prepoznati zbunjenost koju su izazvale neke promijene u školi.
- O my God! To ti u prijevodu znači o, Bože. – rekla je Hana kroz smijeh nasmijavši pritom i mene.
Nikad mi nisu smetale takve male šale na moj račun. Hana je uvijek je bila bolja učenica od mene u svim predmetima osim tjelesnog. Bila je pristojno rečeno „ugodno popunjena“ i ne baš spretna na nekim područjima.
- zidovi su…su…poplavili! – rekla sam
- a pogledaj tek stepenice, potpuno nove pločice…sve novo – dodala je Hana
- čim su saznali da je našoj generaciji zadnja godina u ovoj školi, preuređuju je od temelja – opet se
našalila
Zvono nas je iz te silne zbunjenosti vratilo u stvarnost i uputile smo se na prvi kat škole.
- joj, ove stepenice, kol'ko ih ima! – rekla je Hana
- a mi se vučemo k'o babe! – dodala sam
- al ipak je jutro… - Hanina je bila zadnja
Konačno smo se popele kada su nam se obratile Lea i Brigita.
- Hej, curke, pa di ste vas dv'e! – viknula je Lea
- Već smo misl'e da ćete i prvi dan zakasnit! – dodala je Gita
Lea i Gita su blizanke, totalno sportski tipovi i uvijek su spremne na šalu.
- ma ne, zadržao nas je Hanin stari, nekaj je htio…nego kak' ste vi? Nismo se vid'le cijele praznike! – rekla
sam tražeći ključeve po džepovima
Nisu mi ni stigle odgovoriti kad je razrednica otvorila kabinet Hrvatskog jezika. To je prva učionica u hodniku u nizu od njih…ma ne znam niti sama koliko ih je...
Kada smo se smjestili, prvo se čuo Marin:
- pa di ste mi profka, nismo se cijelo ljeto vid'li! – zafrkavao je kao i uvijek
- raska, kako žena, djeca… - dodao je Fran kada je raska viknula da su skoro svi prozori popucali:
- 8.b, samo da vam odmah na početku kažem, ove godine neću trpiti vaše gluposti i… - u tom trenutku ju
je prekinuo Luka s pitanjem:
- profesorice, treba li obrisati ploču? – Luka je oduvijek bio najveća ulizica u razredu
Ploča je još od prošle godine bila sva išarana s natpisima tipa: gotov je pakao, škole više nema, zimer frei…
- možeš Luka. Joj, da su barem svi kao ti… - rekla je raska
- uuuuuuuuuu – čulo se iz zadnjih klupa
Postojala je još jedna novost koju vam nisam spomenula, a koja me nije baš razvedrila. Možete samo pogađati, dobili smo klupe u kojima sjedi sva'ko sam. To znači da više neću moći prepisivati od Hane! Jedino, hajmo reći pozitivno u tome je da je sjela ispred mene, odnosno ispred moje pred zadnje klupe. U zadnjoj klupi iza mene sjedio je Marin. Marin je poprilično zgodan tip s kojim sam bila u 6. razredu, no tad je valjda ušao u pubertet i sav „poblesavio“. Postao je najveći divljak na školi.
- profka, a zakej su ovak klupe? – viknuo je Marin iza mene
- to će od sada pa na dalje biti tako, no samo u prvoj, našoj učionici – odgovorila je hladno
- uvijek smo za sve mi krivi i uvijek se nas kazni! – pobunile su se Lea i Gita
- nije istina – rekla je raska bez puno okolišanja
Nakon par trenutaka u razred je ušao Luka s mokrom spužvom u ruci iz koje se voda cijedila kroz cijeli hodnik.
- evo profes… - u tom trenutku prekinuo ga je Romano, također jedan od razrednih klauna:
- ajme budale! Šta si ti radio na tom wc-u?
Svi su prasnuli u smijeh. Naime, Luke nije bilo 15 minuta, a kada se vratio, Romano je primijetio da je naopako obukao majicu.
- tišina! Kakav ste vi to razred? – odjednom je nastao rijetko viđen muk u učionici – i vi bi na maturalac…
Svi su zašutili pomalo razmišljajući o tim riječima, osim naravno Marina:
- mi ćemo na Jarun! – opet su se svi počeli smijati.
- no dobro…Ante i Klara, tko nedostaje? – promijenila je raska temu
- svi su tu osim…Alena
- a gdje je on? Škola je tek počela. – upitala je raska
Konačno i ja da dođem do riječi:
- on vam je još u Splitu…vratit će se slijedeći tjedan
Tada se začulo kuckanje na vratima učionice. Hana je odmah pomislila na Marina:
- pa Marine, ne moraš već na početku godine zafrkavati s kucanjem!
U tom trenutku vrata su se otvorila i u učionicu je ušla mlada, plavokosa i plavooka, sportski građena djevojka:
- dobar dan, oprostite što smetam, htjela sam vam samo podijeliti nešto. Naime, otvoren je novi
rukometni sportski klub, pa tko je zainteresiran…
Nije prošlo dugo vremena kada se Ana, djevojka se zvala Ana, okrenula i izašla.
Polako je došlo i vrijeme za odlazak kući. Već sam znala da sam nešto zaboravila – ključeve. Naravno, Hanchy me odmah upitala želim li kod nje dok mi stari ne dođe s posla, bez previše mogućnosti sam se složila.
Bila je jesen, početak školske godine kada sam krenula u 8. razred. Kao i uvijek, probudila sam se 15 minuta do početka same nastave kako bi stigla na sebe navući par krpica koje su mi prve bile pri ruci i izletila iz stana. Najvjerojatnije mislite da to napravim u 2-3 minute, no nije baš tako jednostavno. Kao što sam na početku spomenula, nešto sam vam zaboravila reći – jako sam neuredna. Moja soba više liči na neki kokošinjac, već na sobu.
Na putu do škole srela sam Hanu, svoju najbolju prijateljicu koju nisam vidjela otkad smo se vratile sa zajedničkog ljetovanja, točnije mjesec dana. Na Bolu na Braču njeni djed i baka imaju apartman koji smo te godine rezervirale samo za nas dvije. Možda se to i ne čini tako puno, no nama koje smo provodile svaki gotovo cijeli dan zajedno, potpuno je obratno.
Prva rečenica koja je izletjela iz njenih usta nakon pozdrava bila je:
- kako ti i Belić?
Hana je super cura, poznajemo se od malih nogu, ona, Alen i ja zbilja smo nerazdvojni susjedi. Često ju znam malo podbadati, pa ju da se ne naljuti od milja zovem Hanchy, Hanchyca, ovisi kako mi dođe.
- nas dvoje…nismo više zajedno… - brzo sam odgovorila s pomalo tužnim drhtavim glasom - …to je bila samo ljetna ljubav…
Domagoj Belić je bio jedan dečko godinu dana stariji od mene, kojeg sam upoznala na Bolu i, kako to preko ljetnih praznika
obično biva, odmah smo jedan u drugome prepoznali simpatije i zaljubili se. Prohodali smo na moj rođendan, u tome je malo Hana imala svoje prste i nakon što smo prohodali, rekla je da joj mogu biti zahvalna na tako lijepom daru za rođendan. Kada je bio kraj našeg jednomjesečnog ljetovanja, i dalje smo se viđali i čuli preko mobitela. Inače, Belić također živi u Zagrebu, nedaleko od centra.
- nemoj bit u bedu, pa nije ti to ni prvi ni zadnji dečko koji
je sam' tak otiš'o, a i sama veliš, to je bila samo ljetna
ljubav, kaj ne?
- ma u pravu si, nova školska godina znači novi početak.
- bacila sam pogled na sat rekavši: ajmo mi rađe požurit da
po običaju ne zakasnimo… - i Hana je bez riječi za mnom
potrčala.
I bila sam u pravu, nova školska godina doista je značila novi početak, a posebno u ljubavi…
